Однос према природи и присутност природе у урбаном животу, с обзиром на психофизичке потребе човека, у сталном су опадању. Грађевинска изградња доживљава хиперпродукцију и ствара вештачке услове животне средине, која потом човека јако удаљава од природе. Данас је живот човека много лагоднији али, на жалост, није и здравији. Недостају зелене површине, чак и по нормативима у односу на број становника. И док имамо градове и насеља која се проглашавају зеленим градовима, као што је Љубљана са 540 м2, док с друге стране имамо насеља која немају задовољен ни минимум истих. Различити аутори користе различите нормативе, а ови варирају од 15м2 до 150 м2 по становнику, на пример, у Енглеској је 20м2, у Русији 8м2, а код нас 25м2. Да ли и како успевамо задовољити тај услов?
У прошлости су насеља била изграђена подручја окружена природним пејзажом, природни пејзаж будућности све више бива окружен изграђеним просторима насеља и инфраструктура (саобраћајнице, железница, аеродроми, тржни центри…). Кроз сваки појединачни зелени простор човек будућности моћи ће да упознаје природу, њену разноврсност и проблеме.
У конкретном случају Темерина и његовог Старог парка имамо пример насеља које има велике могућности да се издигне изнад просечних насеља у окружењу. Бављење парком нераскидиво је везано за објекат с којим је у спрези. Здање дворца је задобило нову функцију, постало нешто друго, од приватног резиденцијалног објекта до објекта општег добра, односно школе. Поред обнове парка, ради се и на обнови објекта некадашњег дворца. Гроф Сечењи, као власник дворца током прве половине 19. века, подигао је парк организован по строгој геометријској шеми, са правоугаоним парцелама. Од њих је једна била већа правоугаона, позиционирана бочно уз дворац са северне стране, друга правоугаона подељена у четири поља, која су се налазила иза дворца и економског дворишта. Касније, након 1869. године, кад дворац из власништва грофа Сечењија пређе у власништво Фернбах Антала, дешавају се и промене у концепцији простора. Парк је препројектован и симетрију смењују слободније, неправилне линије и типични садржаји енглеског пејзажног врта. Стазе мењају облик, а површине оивичене њима нису више правоугаоне. Парцела из дворца такође је препројектована и формира се језерце и видиковац. На разгледницама и фотографијама, које постоје, види се музички павиљон и фонтана, са партерним кружним површинама подељеним на четири дела, оивичена ниском оградом од шимшира. Ту се задржала геометриј,а тако да парк постаје мешовитог еклектичног стила, док је објекат у стилу барокног класицизма и сачуван је у изворном облику, што је доста ретко.
Фото: Варга Золтан
Парк су украшавале и салетле – једна у башти, а друга на брежуљку поред језера (за које постоје индиције да је било уствари ледара). Од половине 19. века, а интензивније почетком 20. века, долази до интродукције великог броја егзота, односно, до тада неуобичајених врста и то управо у парковима, којих је било преко 20-ак у данашњој Војводини. На жалост, неке од тих врста су се тако прилагодиле и, уз своју јаку изданачку моћ, толико освојиле просторе, па су проглашене инвазивним врстама и сада се ради на њиховом елиминисању и редуковању бројности. Осим у случајевима горостасних примерака, које можемо сматрати и темељима тих паркова односно тадашњих вртова.
Крајем 20. века амерички пејзажисти промовишу идеју да паркови могу да послуже као „лабораторије“, или погодна места за испробавање идеја у виду низа истраживања. Да ли је могуће сачувати Стари парк (поштујући захтеве Покрајинског завода за заштиту природе), односно, то што је као идеја био, ако се стави у контекст савремених дешавања и потреба? Пошто природа није човеково дело, она нас стално држи на извесном одстојању и нуди нам богатство доживљаја. Ако смо свесни да има све више људи, да се комуникација убрзава, да се путем медија врло брзо размењују идеје и слике, а да се време од зачињања до реализације идеје све више скраћује, онда све, па и стари парк, можемо ставити у један отворен покретни систем. Бавећи се дана с парковским простором, морамо мислити на појаве као што су брзина, ток, пролазност, чак и више него на статичне појаве. Уопште више није могуће повући линију између природности и технологије, старог и новог. То је сада све део исте приче. Посебно важна идеја око анимирања Старог парка је давање едукативног и туристичког потенцијала, кроз садржаје које обнављањем можемо изградити.
Тако да не постоји шта је ново, а да то потпуно брише старо, него се то старо увек преноси у ново и трансформише га. Реч је о концепту простор – време, где су простор и време заједно. Нашавши се у парку, моћи ћемо у простору доживети време, од његовог настанка до модерног времена. Кроз простор каквим га је начинило време.
Убрзани начин живота све више скраћује време за уживање у парковима. Довођењем посматрача у „паралелни свет“ вртне уметности од 18.века па до данашњег дана, на једном месту дајемо му прилику да искуси управо то преклапање времена и простора. Надамо се да ће, не само становници Темерина, већ и њихови гости, а и намерни посетиоци, наћи времена за уживање у новом Старом парку.
Аутор текста: Маја Адлешић, стручни координатор уређења Старог парка у Темерину
Фотографије: Варга Золтан
Фото: Варга Золтан