Човеков опстанак зависи од успостављања осмишљених и кохерентних услова средине у којој живи, или другим речима од његовог егзистенцијалног простора. Током развоја појединац открива и ствара једну уобличену целину. Коју дели са осталима, а која доприноси његовом осећају идентитета. Уствари, свако, па и човек током живота, просто тражи познато и безбедно окружење које му омогућује опстанак и ствара животну базу у односу на околни непознати свет. То и јесте примарни квалитет урбане представе, својствени, препознатљиви идентитет сваког места. Да би испунило тај захтев, насеље мора имати и дефинисани карактер у односу на околну или припадајућу природу – пејзаж. У урбаним срединама тај природни предео је парк, композиционо и фукнкционално јединство вегетације, земљишта и воде; место где се природа сусреће са човеком.

У епохама ренесансе и барока врт је имао изразито репрезентативну и елитну функцију, постојали су само вртови-паркови на приватним поседима или у мањим затвореним и уском кругу људи доступним просторима.  Јавне паркове је донео XIX век као покушај сусрета до тада неспојивих друштвених и социјалних слојева. Бурна дешавања у  XX веку су прекинула ту традицију, да бисмо другом половином  XX века схватили и препознали значај парковa.

Истраживачи са Универзитета Архус у Данској користили су сателитске податке од 1985. до 2013. године, мапирајући близину зелених површина у односу на 943.027 становника Данске, од њиховог рођења до 10. Године. Тако су утврдили да деца која одрастају у окружењу са зеленим површинама имају 55 одсто мање ризика од проблема са менталним здрављем током свог живота..

Уметност грађења вртова је мултидисциплинарна активност у којој учествују простор, биљка, човек и архитектура. Базирана је дакле, на биолошким и техничким наукама и уметничким дисциплинама а допуњена сензацијама које стварају  звук, мирис , светло, боја, температура, птице  и др.  Вртове (паркове)  никад не можемо доживљавати као готове изграђене објекте јер се у њима наставља природни процес у одређеним ритмовима. У том смислу они увек остају отворени.  Као и по питању тога шта је спојиво и допустиво у простору врта, по чему је врт заправо најстарија хетеротопија. „Врт је наситнији делић света и, у исто време, представља његову свеукупност, образујући на тај начин једну врсту срећне и универзалне хетеротопије”. (Foucault Michel, Mеста (1990), Дело, Београд)  У било ком  историјском времену да делају, градитељи вртова (и паркова) сусрећу се са једним проблемом: сировине за њихов занат -биљке- временом се мењају. Природа и природни закони надвладавају све идеолошке и друштвене контексте.

Насеље Темерин је током 18. века доживело промену доласком породице Сечењи, која је најпре подигла једноспратни дворац у класичном стилу са наглашеном симетријом. А изградња дворца била је праћена подизањем парка. Парк је заправо био еклектичког или мешовитог стила који граде две форме: францускла геометријска и енглеска пејзажна. Садашњу структуру парка можемо описати кроз три домена: геометријски орнаментни који отвара везу са околним светом и налази се у првој приступној линији између улице и дубљих делова парка. Сада је геометријска форма тог домена тек у назнакама присутна. Следи укроћена природа шумарка прошарана стазама за шетњу и које су некад биле и за јахање коњима и након тога следи појас „дивље природе“ према каналу. Посебно значајан елемент простора је водена површина тј. језеро. Постоје записи да је површина парка била дупло већих размера и да је језеро уствари било централни мотив простора што се посебно уклапа у енглески пејзажни стил парковске архитектуре, не тако често присутан у нашем поднебљу (обично су то биле сведеније форме односно површине. Такође и одводни канал којим се нивелише вода у језеру и испушта у велики канал добиће култивисан и квалитетан изглед, у наредним фазама обнове.

Простор парка у Темерину преко 70 година је мењао изглед од култивисане уредне и планиране површине преко потпуно запуштене просторне целине до данашњег изгледа који се може описати као стање очуваног простора и некада замишљене форме. При решавању сваког проблема који се тиче интерактивних односа у простору морамо знати шта се збивало у прошлости и кроз сагледавање садашњости пројектовати захтеве простора у будућности.

Да бисмо процес реконструкције извели квалитетно најпре је дат предлог замене неприкладних примерака (болесних, сувих, прераслих и сл.). Издвојен је 291 примерак оцењен најлошијим оценама по скоро свим параметрима. Њихова замена  мора ићи сукцесивно и по фазама да се не би изазвала додатна оштећења постојећег фонда али и да не бисмо изазвали извалине ветровима и снеговима.

Након тога дефинишемо просторне целине и елементе композиције са садржајима којима враћамо, колико је могуће у најприближније првобитно стање. Реконструкција као метода обнавања парковске површине полази од чињенице да не постоје сачувани оригинални графички и писани извори (пројекат, спецификација биљака, ауторска школа). И у случајевима када је парковска архитектура веома уништена. У овом случају имамо обе ситуације за основ при извођењу планирања. Између рестаурације и реконструкције је веома мала разлика. Тако у случају Старог парка у Темерину имамо могућност рестаурације неких елемената као што језеро (ледара и оранжерија) док биљне структуре и парковске елементе реконструишемо. Пре свега тога улични појас који ослобађамо од неадекватних примерака и задржавамо изузетан дрворед јапанске софоре, Sophora japonica Л.

На основу пројекта „Реконструкција прве етапе обухвата парковске површине Старог парка у Темерину са припадајућом инфраструктуром“ (ПЗИ Е-263/18), имамо  могућност обогаћивања биљног фонда парка, не само у квантитативном смислу, обзиром да се предлаже уклањање 291 примерака дрвећа оцењеног најлошијим оценама, већ и у квалитативном смислу интродуковањем нових врста и група зеленила. У овој фази биће замењено 76 примерака и посађено исто толико. Све то са циљем да овај простор постане још привлачнији посетиоцима али да донесе и нове садржаје попут едукације, опуштања и релаксације, туристичких садржаја.

Фотографије: ТО Темерин, аутор Варга Золтан.